|
 Ovih dana, bukvalno svaki zaposleni, od portira do direktora, tvrdi da je prinuđen da radi više poslova istovremeno, ne bi li dostigao optimalan nivo produktivnosti. U isto vreme, ima onih koji tvrde da je to nemoguće. Ko je u pravu?
U ovom delu, prvom od tri u seriji članaka na ovu temu, pokušaćemo da objasnimo šta je multitasking i zašto ljudi pokušavaju tako da rade.
Šta je Multitasking?
Pojam 'multitasking' potiče iz sveta kompjutera. U tom kontekstu, odnosi si se na sposobnost operativnog sistema kompjutera da procesira zahteve korisnika i odgovora na njih 'u prvom planu' dok se istovremeno 'u pozadini' odvijaju druge operacije. Recimo, kada korisnik počne da 'skida' veliki fajl, može da otvori novi prozor i piše imejl. Budući da dokument ne prestaje da se daunloduje, izgleda da računar istovremeno obavlja više funkcija, odnosno, vrši 'multitasking'.
Dizajneri kompjuterskih sistema su izgleda svoj rad zasnovali – svesno ili nesvesno – na principu funkcionisanja ljudskog uma. Što psiholozi više saznaju o strukturama i operacijama u mozgu to se pojavljuje veći broj paralela sa dizajnom računara. Kompjuteri kao i mozak skladište informacije i manipulišu njima zahvaljujući proceduralnom znanju. Ove osnovne sličnosti funkcija ljudskog uma i računara ukazuju na to da bismo mogli da naučimo mnogo toga o našem umu proučavajući kompjuterski multitasking.
Kompjuterska centralna procesorska jedinica (CPU) barata hiljadama operacija svake sekunde. Najveći deo vremena CPU je besposlen, zbog toga što radi mnogo brže od protoka misli svesnog ljudskog uma. Sve do skora, najveći broj personalnih računara imao je samo po jedan procesor, ali ipak dovoljno brz da lako prelazi sa zadatka na zadatak. On bi brzo radio na jedannom zadaktu dok taj zadatak ne bi zahtevao neku sporiju operaciju (recimo, prikazivanje rezultata na ekranu). Tada bi napuštao taj i prelazio na sledeći zadatak. Tako je kompjuter s jednim procesorom, prelazeći sa jednog na drugi zadatak brže nego što naša svest može da registruje minijaturne intervale među njima, kao kod prikazivanja pokretnih slika, stvorio iluziju obavljanja više poslova istovremeno.
Veliki kompjuteri (a i neki novi personalni modeli) imaju više procesora. Te mašine koriste 'deobu procesiranja' kako bi zadatke razlomile na male fragmente koje onda procesori istovremeno obrađuju. To je pravi multitasking: različiti procesori rade potpuno drugačije poslove u isto vreme. Veliki, kompleksni programi zahvaljujući tome rade još brže.
U kompjuterskim sistemima kao i u biznisu, višestruki zadaci mogu da se rade u serijama (jedan za drugim) ili paralelno (istovremeno). Za pravo paralelno procesiranje, ipak, i čovek i računar moraju da imaju više procesora. Kada su u pitanju ljudi, multitasking zahteva više izvršilaca (tim) koji će istovremeno obavljati više zadataka. Ono što mi mislimo da je multitasking kod ljudi, zapravo nije istovremeno obavljanje poslova. Tačno je da dišemo, trepćemo i varimo hranu istovremeno, zbog toga što te funkcije ne zahtevaju svesnu pažnju uma. Međutim, zadaci vezani za poslove zahtevaju razmišljanje višeg nivoa, a mi nismo u stanju da se stvarno koncentrišemo i uz punu svesnu pažnju radimo jedno, a da nam to ne odvrati misli od nečeg drugog. Istina je da brzo možemo da se usredsredimo na jednu pa na drugu stvar, ali to nije pravi multitasking. Pravilnije je dakle reći da veoma brzo obavljamo seriju procesa (jedan posao za drugim).
Zbog čega ljudi rade više poslova istovremeno?
Generacijama unazad, pretpostavljeni su kod svojih radnika najviše cenili efikasnost. Frederik Vinslou Tejlor (Frederick Winslow Taylor, 1856.-1915.) zastupao je tezu da treba usitnjavati operacije na sastavne delove, a onda nalaziti najefikasnija rešenja za svaki od njih. Obučavao je radnike kako da izvršavaju jednostavne zadatke i nagrađivao najproduktivnije. Tejlorizam, nazvan po njemu, odraz je mehanicističkog pristupa radnicima (čije ljudske potrebe ugrožavaju efikasnost rada) i etici koja je isključivo okrenuta profitu (radnici su bili vrednovani isključivo po snazi i izdržljivosti, a ne znanju ili kreativnosti). Čak i danas mašinerija se u završnim računima korporacija javlja kao imovina, dok je radna snaga klasifikovana kao pasiva!
Sve dok se na radnu snagu bude gledalo kao na izdatak, a ne kao na vrednost (intelektualni kapital), radnici će biti pod pritiskom da budu produktivniji u smislu Tejlorovih zahteva. Jedini put ka uspehu u ovoj paradigmi je duže radno vreme i veći radni učinak u svakom pojedinačnom satu. Ipak, zaposleni će nastaviti da sa jednog skaču na drugi posao, nadajući se da se njihova strategija neće loše odraziti ni na jedan od njih.
Ljudi se prihvataju više poslova u isto vreme pokušavajući da održe korak sa neverovatnom brzinom i kompleksnošću društva u kome živimo. Tehnološke inovacije (fax-mašine, mobilni telefoni, elektronska pošta..) sve više ubrzavaju poslovanje. Nažalost, te 'sprave koje olakšavaju rad' zapravo ne štede ni vreme ni energiju. Samo omogućavaju ljudima da postižu više za manje vremena. Veći kapaciteti stvoreni zahvaljujući novim tehnologijama, povećali su pritisak na produktivnost.
Kako se brzina i pritisak povećavaju, tako rastu i zahtevi za većom efikasnošću i uspešnošću. Ovi zahtevi su često konfliktni. Recimo, od zaposlenog se očekuje da preuzme dodatne poslove zbog smanjenja broja radne snage, dok u isto vreme treba da obavlja svoje redovne dužnosti i pazi na kvalitet usluge pružene mušterijama. Ljudi koji ne vole konflikte možda će pokušati da više stvari rade istovremeno, nadajući se da će uspeti da izađu na kraj sa svim zadatim. Ovo im dozvoljava da kažu da su svi projekti u toku, iako će svaki u stvari biti u 'u malom zaostatku'. Pre nego da ublaži konflikt, ovaj pristup ga zapravo produbljuje, zbog toga što ničija očekivanja ne bivaju ispunjena.
U sledećem broju govorićemo o mentalnim mehanizmima multitaskinga i razmotriti faktore koji utiču na efikasnost.
(izvor AMA) |
