|
 Mnogi od nas rasli su uz roditelje koji su smatrali da čine pravu stvar govoreći nam da možemo sve. Kasnije smo sledili slogan NIKE reklame: „Just do it!“ Kao rezultat, odrasli smo osećajuci se neadekvatnim, ljutim, ozlojeđenim, depresivnim i zaplašenim. Emocije slične ovima – strah, bes, frustracija, stres, razočaranje, uvređenost, pa čak i zadovoljstvo – sprečavaju ili usporavaju našu cirkulaciju, bilo odvodeći krv u velike grupe mišića bilo usporavajući metabolizam, čime nam istovremeno smanjuju i potencijale za razmišljanje.
Sa ovako postavljenim mentalnim sklopom, uvek se lakše setimo onoga u čemu nismo dobri. Ono u čemu jesmo, stane na prste jedne ruke. Jedva da imamo ikakvu predstavu o tome šta nas čini izuzetnim.
A istina je jednostavna – ne možemo i nismo sposobni za sve. Ponekad je to stvar fizičkih predispozicija, ponekad nedostatka talenta (nasuprot znanju i veštinama), a tu su svakako i afiniteti (ono što ne volimo i ono što ne želimo da radimo). Imamo navike i sklonosti koje su u suprotnosti sa ostalim ponašanjem. Ne postoji na svetu trening, vizualizacija, motiv ili podsticaj koji bi to mogao da promeni. To je ono što nas čini ljudskim bićima.
Da bi smo pobedili „mogu ja sve“ sindrom, biće neophodno da identifikujemo svoja ogranicenja. Da dozvolimo sebi da budemo ono što jesmo. Najlaksi nacin da pocnemo je – na papiru!
Evo kako izgleda deo mog spiska (mana - za pocetak): uopšteno govoreći, ne volim čišćenje stana i fizičke vežbe, trcanje jos manje; imam malo strpljenja za dečje domaće zadatke; volim da naučim, ali ne volim da me uče; pažnja mi brzo oslabi ako radim ono što mi se ne sviđa; nije mi stalo do jutarnje kafe, ogovaranja i druženja sa mamama u školi; nisam dobar timski igrač, naročito kada su u pitanju „team buiding“ aktivnosti; ne volim da mnome neko upravlja ili mi govori šta da radim; nisam oduševljena multitaskingom; ne volim da se na zabavama, družim i caskam sa svima; ne volim da provodim sate u jelu, piću i razgovoru sa drugima, osim ako nisu u pitanju moji bliski prijatelji i naposletku, mrzim gubljenje vremena na beskrajno doterivanje, ukljucujuci pranje i susenje kose.
Sa druge strane, vrlo dobro poznajem vlastite jake strane, talente, želje i sposobnosti. Naučila sam da delegiram stvari koje ne volim da radim, da tražim i prihvatim pomoć, i da se prilagodim kada je potrebno.
Dakle, tako je – priznajem da imam mana, ali sam takođe uspešna žena, blagoslovena porodicom i prijateljima, poslom koji volim; potpuno „van kontrole“ kad sam 'zagrejana za nešto'; zdrava i srećna zbog sebe same i života koji vodim.
Samosvest je prvi korak. Sledeći je verbalizovanje vlastitog izbora, onog koji će biti od najveće dobrobiti za vas lično. I, naposletku, ne osuđujte druge zbog onoga što ne mogu ili ne žele da urade.
|
